Starac i grabljivica- Prica o coveku koji je izmislio "Rapalu"
Starac i grabljivica
„Gledao sam kako grabljivica vreba i bira odredjeni plen medju ribicama u jatu. Zakljucio sam da je svaka napadnuta ribica imala neki nedostatak u ritmu plivanja. Uvek se ponasala nekako posebno, drukcije od ostalih“.
Sigurno ste culi za „Rapalu“, lagani mamac koji izludjuje grabljivice. No, da li znate za pricu o coveku koji je izmislio taj mamac o skromnom i jednostavnom finskom ribolovcu Lauri Rapali, koji se svojim izumom obogatio, da bi svoj zivot tragicno zavrsio. Rodjen kao vanbracno dete, Lauri nije nikada upoznao svog oca. Do pete godine zivota bio je bez prezimena, i tek kada ga je lokalni svestenik krstio imenom grada gde se Lauri rodio, mozemo reci na neki nacin –zacela se legenda. Rapala, rec koja na finskom oznacava glib, kaljugu, kao da je predodredila plavom momku da vecinu zivota provede u siromastvu, da se bori protiv Rusa i Nemaca istovremeno, da bi tek pred kraj zivota osetio ukus slave ali i ironije.
Grabljivica bira zrtvu
Godine 1936. Lauri Rapala izradio je prvi plutajuci mamac sa jedinstvenim uvijanjem pri radu, na osnovu iskustva stecenog dugim godinama ribarenja po sumskim jezerima Finske, udaljenih od Helsinkija dva sata voznje prema severu. Bezbroj puta gledao je iz svog malog ribarskog camca kako mala ribica panicno bezi ispred razjapljenih celjusti grabljive pastrmke ili velike severne stuke. Cesto je objasnjavao: „Gledao sam kako grabljivica vreba i bira odredjeni plen-ribicu izmedju svih drugih u jatu. Posmatrajuci, uvideo sam da je svaka napadnuta ribica imala manu u ritmu plivanja. Uvek se ponasala drukcije od ostalih, nekako posebno“.
Posmatranjem i analizom Lauri Rapala je stekao iskustvo u predvidjanju koja ce ribica iz jata postati zrtva grabljivice. Uvek se pokazalo da je to najslabiji primerak iz jata. Dakako, nisu to bila idealna opazanja. Lauri je u medjuvremenu morao krvavo da radi, bez obzira na vremenske prilike, da bi prehranio porodicu. Mnogo vremena oduzimala mu je seca drva i rad u polju. Tek kad bi to zavrsio, mogao je da se usredsredi na ribolov. Tada se ozenio
svojom zenom Elmom. Podigli su sedmoro dece i svi potomci ziveli su sa njima do svoje dvadeset prve godine. Bilo je to vrreme velike krize i rata, a cela porodica zivela je u brvnari dimenzija 7 sa 7 metara. Citav namestaj se sastojao od jednog jedinog kreveta, da bi nakon dolaska elektricne struje namestaj
povecali za jos jednu lampu.
Tako se rodio vobler
Rapala je ribario u teskim uslovima. Veslao bi jezerima u svom malom camcu, dopunjavajuci svoje mreze zivim mamcima. Bilo je stotine udica koje je na taj nacin trebalo namamciti, a on sam nikada nije imao ribolovni stap. Ponekad mu se zaista isplatio, pa je kuci donosio i po trista kila ribe, da bi se mnogo puta
zatim vratio bez ulova. Zimi je prelazio mnogo milja snega i leda, usput tegleci i izvlaceci svoje saonice. Busio je rupe u ledu debelom pola metra, da bi spustio udice u hladnu vodu. Leti bi veslao u svom camcu, kako mu je sinula ideja o mamcu.
Naime, dok je cekao da se mreze napune ribom. Lauri je vezivao konac za ruku i vodio mamac- da ne bi izgubio dragocenu zetvu sa vodenog polja. Bio je zaokupljen idejom o mamcu koji bi bio u stanju da verno imitira ranjenu ribicu, tako da grabljiva riba jednostavno ne moze odoleti a da ne napadne. Posle dugog eksperimentisanja, odlucio se za lagani materijal koji omogucava zivahan i prirodan pokret pri povlacenju. Najpre je koristio koru bora, da bi se kasnije napredujuci zaustavio na ekvadorskoj balzamovini. Telo mamca rezbario je od drveta, da bi ga potom umotao u tanku foliju za bombone ili u omotac sira. Kad bi tu foliju zalepi na telo mamca, crtao bi starinskim perom krljusti po njoj. Mamac se pokazao zacudjujuce uspesan, pruzajuci cak i vise nego sto je izumitelj ocekivao.
Ubrzo se o Lauriju procuo glas, a i on sam nije tajio nista o svom otkricu, sirokogrudo deleci tek izradjene „Rapala“ modele prijateljima i susedima.
Manijakalna popularnost
Dobre vesti i novosti vrlo brzo putuju ribolovnim svetom. To je bio uzrok izvesne traznje za mamcima, pa je Lauri imao mogucnost da proda neke od svojih ribica. To se dogadjalo 1939god. , iste godine kada su Rusi napali Finsku. Pet godina je Luri proveo u ratu, da bi se opet vratio u svoju brvnaru, gde je sve vreme Elma odgajala decu u krajnjoj bedi. Sredinom pedestih godina Laurin mamac je dospeo u SAD, gde je ribolov veoma popularan. Naime, Lari je poslao nekoliko mamaca kao poklon svojim poznanicima iz Finske, koji su ziveli uz granicu prema Kanadi, gde se mogu naci grabljivice trofejnih velicina. U severnim delovima Minesote finsko nasledje je od davnina bilo snazno. Sada je ovde ime „Rapala“ postalo slavno, odrazavajuci s jedne strane nacionalni ponos, a s druge-izvanredne ribolovne rezultate.
Finci koji su putovali u „Stari kraj“, bili su obasuti molbama i preklinjanjima da pri povratku donesu neki od cenjenih mamaca. Izgledalo je da je „Rapala“ mamac sposoban da izazove bilo koju trofejnu grabljivicu-pastrmku, stkuku, smudj, cak i grgeca, koji su dobijani u iznenadjujucoj velicini i kolicini. Iako su zbog rucne izrade bile veoma retke, „Rapale“ su medju ribolovcima postale manija.
Predstavljanje lakih mamaca u SAD odvijalo se uporedo sa pojavom super lakih stapova, novih masinica i monofilnih struna. Ribolovci su se ubrzo uverili da je „Rapala“ mamac dovoljno tezak za zabacivanje, tonjenje (vodjenje varalice pod vodom) ili plutanja (vodjenje varalice po povrsini). Cak su vlasnici ribolovnih radnji poceli da iznajmljuju ribolovcima taj „novi fenomen“, jer su svi posto-poto hteli da isprobaju taj mamac preko vikenda. „Pokloni“ iz starog kraja ubrzo su dostigli iznenadjujuce visoku cenu od 25 dolara po komadu!
Dva mlada prodavca ribolovnog pribora iz Minesote, Ron Veber i Rej Ostrom, doculi su glasine o mamcu i bili zaintrigirani njegovom manijakalnom popularnoscu. Oni su uputili pismo Lauriju Rapali i zamolili ga da im proda nekoliko komada. Prva posiljka je odmah prodata. Gotovo svi stanovnici malog finskog mesta Vaksi zamenili su svoje kucne stolove za Laurijeve radne stolove, pokusavajuci da podmire ludacku traznju koja je stalno rasla. Jula 1962. godine stari finski ribar potpisao je ugovor sa dvojicom Amerikanaca.
Merilin Monro prodaje voblere
Amerikanci su se obavezali da prodaju onoliko voblera koliko fabrika u Vaksiju bude mogla da izradi i posalje. Jer, Lauri je postavio uslov: svaki mamac mora biti rucno izradjen i ispitan! I tada se dogodilo!
Magazin „Lajf“ je cuo za mamac. Ubrzo je osvanuo clanak pod naslovom „Mamac kojem riba ne moze odoleti“. S naslovne strane tog broja zavodoljivo se smeskala Merilin Monro. Taj primerak dostigao je rekordan tiraz. „Telefoni su poceli da zvone“, priseca se danas Ozborn. „Naprosto nismo mogli da verujemo:
narudzbe su se gomilale i izgledalo je da je potraznja za mamcem nezasita. “Prve godine prodaja je dostigla 100.000 dolara, naredne ukupno 800.000, a ubrzo zatim dostignuti su milioni dolara. Samo 1964. u svetu je prodato pet miliona „Rapala“. Cak i danas, kad se proizvodi vise od 130 velicina, boja i modela, „Rapala“ mamci se prave i testiraju rucnim radom i velikim trudom i paznjom svih zaposlenih u fabrici u Vaksiju. Lauri se preselio u vecu kucu. Postao je lokalni junak, simbol munjevitog uspeha, prodora preko noci, nakon pola stoleca teskog rada i patnje. Uprkos slavi, nije se promenio. Vrlo jednostavan, kakav je uvek bio, prihvatao je je promene radujuci se s prijateljima. Bio je stidljiv sa licnostima koje su ga posecivale, kao na primer predsednik Finske ili princ Filip iz Velike Britanije. "Nije voleo da putuje“, prica njegov 46-godisnji sin. Risto Rapala, direktor proizvodnje u fabrici mamaca. „Nosio je sa sobom malo, skoro nista gotovine. Ukoliko bi se kuci vratio taksijem, rekao bi taksisti da po svoj novac ide u banku“, kaze upravnik Encio Rapala, drugi Laurin sin.
Uzasan danak
Godine 1965. desila se nesreca. Mladi Laurin sin Kauko utopio se na jednom od jezera na kojima je njegov otac lovio i isprobavao mamce. Njegov camac je nocu naleteo na stubove u vodi i Kauko je pao u jezero. Telo nesrecnog Kauka pronadjeno je nedelju dana kasnije. Na nogavici utopljenika, dvadeset sestogodisnjeg Kauka, bio je zakacen „Rapala“ mamac. „Posle tog dogadjaja, nikada vise to nije bio onaj stari Lauri. Za starca je to znacilo da su vode koje su bile toliko dobre za njega, uzele uzasan danak Kaukovom smrcu.“ Posle sinovljeve smrti, Lauri je poceo da pije. Takav zivot je nastavio iducih devet godina. Rodjacima je prepustio rascvetali posao.
Lauri Rapala umro je 20. oktobra 1974. godine u svojoj 67. godini. Imao je tada samo 27000 dolara, a sve ostalo je prepustio rodjacima. Sahranjen je pored sina Kauka. Ali njegovo ime je besmrtno medju ribolovnim svetom, dok vobler zvani „Rapala“ i dalje pulsira u ribama.
30.06.2022.g